Lorista® 50mg film tableta

• Terapija esencijalne hipertenzije kod odraslih, dece i adolescenata uzrasta 6-18 godina.
• Terapija oboljenja bubrega kod odraslih pacijenata sa hipertenzijom i dijabetes melitusom tip 2 sa proteinurijom ≥0,5 g/dan, kao deo antihipertenzivne terapije (videti odeljke 4.3, 4.4, 4.5 i 5.1).
• Terapija hronične srčane insuficijencije kod odraslih pacijenata kada primena inhibitora angiotenzin- konvertujućeg enzima (ACE inhibitori) nije odgovarajuća zbog inkompatibilnosti, a posebno zbog pojave kašlja ili prisutne kontraindikacije. Pacijenti sa srčanom insuficijencijom čije je stanje stabilizovano ACE inhibitorima ne treba da prelaze na terapiju losartanom. Pacijenti treba da imaju vrednost ejekcione frakcije leve komore ≤40% i treba da budu klinički stabilizovani i na utvrđenoj terapiji koju primaju za hroničnu srčanu insuficijenciju.
• Smanjenje rizika za nastanak moždanog udara kod odraslih pacijenata sa hipertenzijom i sa elektrokardiografski potvrđenom hipertrofijom leve komore (videti odeljak 5.1. Studija LIFE, Uticaj rasne pripadnosti).

Doziranje:

Hipertenzija

Uobičajena početna doza i doza održavanja za većinu pacijenata je 50 mg jednom dnevno. Maksimalno antihipertenzivno dejstvo se postiže 3 - 6 nedelja nakon početka terapije. Neki pacijenti mogu imati dodatnu korist povećanjem dnevne doze na 100 mg jednom dnevno (ujutru).

Losartan može da se primenjuje istovremeno sa drugim antihipertenzivnim lekovima, a posebno sa diureticima (npr. hidrohlorotiazid) (videti odeljke 4.3, 4.4, 4.5 i 5.1).

Pacijenti sa hipertenzijom i sa dijabetes melitusom tip 2 i proteinurijom ≥0,5 g/dan

Uobičajena početna doza je 50 mg jednom dnevno. Doza se može povećati na 100 mg jednom dnevno, zavisno od vrednosti krvnog pritiska nakon mesec dana od početka terapije. Losartan može da se primenjuje istovremeno sa drugim antihipertenzivnim lekovima (npr. diuretici, blokatori kalcijumskih kanala, alfa ili beta blokatori, lekovi sa centralnim dejstvom) (videti odeljke 4.3, 4.4, 4.5 i 5.1), kao i sa insulinom i drugim često primenjivanim hipoglikemijskim lekovima (npr. derivati sulfonilureje, glitazoni i inhibitori glukozidaze).

Srčana insuficijencija

Uobičajena početna doza losartana kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom je 12,5 mg jednom dnevno. Doza treba da se titrira u nedeljnim intervalima (tj. 12,5 mg dnevno, 25 mg dnevno, 50 mg dnevno, 100 mg dnevno do maksimalne doze od 150 mg jednom dnevno), u zavisnosti od toga kako pacijent podnosi terapiju.

Smanjenje rizika od moždanog udara kod pacijenata sa hipertenzijom i sa hipertrofijom leve komore potvrđene EKG-om

Uobičajena početna doza losartana je 50 mg jednom dnevno. U zavisnosti od vrednosti krvnog pritiska, može se dodati mala doza hidrohlorotiazida i/ili povećati doza losartana na 100 mg jednom dnevno.

Posebne populacije

Primena kod pacijenata sa deplecijom intravaskularnog volumena

Kod pacijenata sa deplecijom intravaskularnog volumena (npr. oni koji su lečeni visokim dozama diuretika), treba razmotriti početnu dozu od 25 mg jednom dnevno (videti odeljak 4.4).

Primena kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega i pacijenata na hemodijalizi

Nije potrebno prilagođavanje početne doze kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega i onih na hemodijalizi.

Primena kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre

Kod pacijenata koji u anamnezi imaju podatke o oštećenju funkcije jetre, treba razmotriti primenu niže doze. Ne postoji terapijsko iskustvo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre. Stoga je losartan kontraindikovan kod ovih pacijenata (videti odeljke 4.3 i 4.4).

Pedijatrijska populacija

Uzrast 6 meseci - manje od 6 godina

Bezbednost i efikasnost primene losartana kod dece uzrasta od 6 meseci do manje od 6 godina nije ustanovljena. Trenutno dostupni podaci opisani su u odeljcima 5.1 i 5.2, međutim ne može se dati preporuka o doziranju.

Uzrast od 6 godina do 18 godina

Za decu koja mogu da gutaju tablete, preporučena doza je 25 mg jednom dnevno kod pacijenata sa telesnom masom 20 kg do 50 kg. U izuzetnim slučajevima, doza se može povećati do maksimalne doze od 50 mg jednom dnevno. Dozu treba prilagoditi zavisno od terapijskog odgovora.

Kod pacijenata telesne mase 50 kg, uobičajena doza je 50 mg jednom dnevno. U izuzetnim slučajevima doza se može povećati do maksimalne doze od 100 mg jednom dnevno. Doze veće od 1,4 mg/kg telesne mase (ili doze veće od 100 mg) dnevno, nisu ispitivane u pedijatrijskoj populaciji.

Losartan se ne preporučuje kod dece mlađe od 6 godina, jer postoje samo ograničeni podaci o primeni za ovu populaciju pacijenata.

Losartan se ne preporučuje kod dece kod koje je brzina glomerularne filtracije 30 mL/min/1,73 m2, jer nema dostupnih podataka za ovu populaciju pacijenata (videti odeljak 4.4).

Losartan se takođe ne preporučuje deci sa oštećenjem funkcije jetre (videti odeljak 4.4).

Primena kod starijih pacijenata

Iako treba razmotriti započinjanje terapije dozom od 25 mg kod pacijenata starijih od 75 godina, prilagođavanje doze obično nije potrebno kod starijih osoba.

Primena losartana u dozi od 12,5 mg nije moguća sa lekom Lorista jačine 50 mg, jer ne postoji mogućnost deljenja tablete na četiri dela. Koristiti dostupne lekove odgovarajuće jačine.

Način primene Oralna primena.

Tabletu treba progutati sa dovoljnom količinom vode. Lek Lorista se može uzimati sa ili bez hrane.

• Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.
• Drugi i treći trimestar trudnoće (videti odeljke 4.4 i 4.6).
• Teško oštećenje funkcije jetre.
• Istovremena primena sa lekovima koji sadrže aliskiren je kontraindikovana kod pacijenata sa dijabetes melitusom ili oštećenjem funkcije bubrega (brzina glomerularne filtracije 60 mL/min/1,73 m2) (videti odeljke 4.5 i 5.1).

Preosetljivost

Angioedem. Potrebno je pažljivo pratiti pacijente sa angioedemom u anamnezi (oticanje lica, usana, grla i/ili jezika) (videti odeljak 4.8).

Hipotenzija i disbalans elektrolita i tečnosti

Kod pacijenata sa deplecijom cirkulišućeg volumena ili smanjenom koncentracijom natrijuma, usled intenzivne terapije diureticima, režima ishrane sa ograničenim unosom soli, dijareje ili povraćanja, može doći do pojave simptomatske hipotenzije, naročito pri uvođenju leka ili povećanju doze. Pre uvođenja leka potrebno je korigovati navedena stanja ili terapiju započeti nižim dozama (videti odeljak 4.2). Ovo se takođe odnosi i na decu, uzrasta od 6 do 18 godina.

Disbalans elektrolita

Disbalans elektrolita je čest kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, sa ili bez dijabetesa, i potrebno ga je korigovati. U kliničkoj studiji sprovedenoj kod pacijenata sa dijabetesom tip 2 i nefropatijom, incidenca hiperkalemije je bila veća u grupi pacijenata koja je dobijala losartan u odnosu na placebo grupu (videti odeljak 4.8). Zbog toga je potrebno pažljivo pratiti koncentraciju kalijuma u plazmi i vrednosti klirensa kreatinina, posebno kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom i vrednostima klirensa kreatinina između 30 i 50 mL/min.

Ne preporučuje se istovremena primena losartana sa diureticima koji štede kalijum, suplementima kalijuma, zamenama za so koje sadrže kalijum ili drugim lekovima koji povećavaju koncentraciju kalijuma u serumu (npr. lekovi koji sadrže trimetoprim) (videti odeljak 4.5).

Oštećenje funkcije jetre

U skladu sa farmakokinetičkim podacima koji pokazuju značajno povećanje koncentracije losartana u plazmi kod pacijenata sa cirozom jetre, potrebno je razmotriti primenu niže doze leka kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre u anamnezi. Nema terapijskog iskustva sa primenom losartana kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre. Zbog toga se losartan ne sme primenjivati kod ovih pacijenata (videti odeljke 4.2, 4.3 i 5.2).

Losartan se ne preporučuje kod dece sa oštećenom funkcijom jetre (videti odeljak 4.2).

Oštećenje funkcije bubrega

Kao posledica inhibicije sistema renin-angiotenzin-aldosteron, prijavljene su promene u bubrežnoj funkciji, uključujući i bubrežnu insuficijenciju (ovo je posebno značajno za pacijente čija bubrežna funkcija zavisi od sistema renin-angiotenzin-aldosteron, kao što su pacijenti sa teškom srčanom insuficijencijom ili već postojećim poremećajem funkcije bubrega). Kao i kod primene drugih lekova koji utiču na sistem renin- angiotenzin-aldosteron, zabeleženi su slučajevi povećanja koncentracije ureje i kreatinina u serumu kod pacijenata sa bilateralnom stenozom renalnih arterija ili stenozom renalne arterije kod pacijenata sa jednim bubregom. Ove promene bubrežne funkcije mogu biti reverzibilne nakon prestanka primene leka. Losartan treba pažljivo koristiti kod pacijenata sa bilateralnom stenozom bubrežnih arterija ili unilateralnom stenozom arterije jedinog bubrega.

Primena leka kod pedijatrijskih pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega

Primena leka se ne preporučuje kod dece kod koje je brzina glomerularne filtracije <30 mL/min/1,73 m2, pošto nema dostupnih podataka o primeni leka u ovoj grupi (videti odeljak 4.2).

Funkciju bubrega treba pažljivo pratiti u toku terapije losartanom jer može doći do njenog pogoršanja. Ovo je posebno važno u slučaju postojanja drugih stanja (povišena telesna temperatura, dehidratacija) koja mogu doprineti oštećenju funkcije bubrega. Pokazalo se da istovremena primena losartana i ACE inhibitora oštećuje bubrežnu funkciju. Zbog toga se njihova istovremena primena ne preporučuje (videti odeljak 4.5).

Transplantacija bubrega

Nema iskustava sa primenom losartana kod pacijenata sa nedavno transplantiranim bubregom.

Primarni hiperaldosteronizam

Uopšteno, pacijenti sa primarnim hiperaldosteronizmom ne reaguju na antihipertenzive koji deluju putem inhibicije sistema renin-angiotenzin. Zbog toga se primena losartana kod ovih pacijenata ne preporučuje.

Koronarna bolest srca i cerebrovaskularno oboljenje

Kao i pri primeni drugih antihipertenziva, izraženo sniženje krvnog pritiska kod pacijenata sa ishemijskim kardiovaskularnim i cerebrovaskularnim oboljenjem može dovesti do pojave infarkta miokarda ili moždanog udara.

Srčana insuficijencija

Kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom, sa ili bez oštećenja funkcije bubrega, postoji rizik od teške arterijske hipotenzije i (obično akutnog) oštećenja bubrežne funkcije, kao što je slučaj i kod primene drugih lekova koji deluju preko sistema renin-angiotenzin.

Nema dovoljno terapijskog iskustva sa primenom losartana kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom i istovremenim teškim oštećenjem funkcije bubrega, kod pacijenata sa teškom srčanom insuficijencijom (NYHA klasa IV), kao i kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom i simptomatskim srčanim aritmijama koje životno ugrožavaju pacijenta. Zbog toga treba biti oprezan pri primeni losartana kod ovih pacijenata. Takođe, sa oprezom treba primenjivati losaratan u kombinaciji sa beta blokatorima (videti odeljak 5.1).

Stenoza aortne i mitralne valvule, opstruktivna hipertrofična kardiomiopatija

Kao i u slučaju primene drugih vazodilatatora, neophodan je poseban oprez pri primeni losartana kod pacijenata sa aortnom ili mitralnom stenozom, kao i sa opstruktivnom hipertrofičnom kardiomiopatijom.

Trudnoća

Terapiju losartanom ne treba započinjati u toku trudnoće. Osim ukoliko se terapija losartanom smatra apsolutno neophodnom, pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba prevesti na alternativnu antihipertenzivnu terapiju koja ima utvrđen bezbednosni profil za primenu u trudnoći. Kada se utvrdi trudnoća, terapiju losartanom treba prekinuti odmah i započeti alternativnu terapiju (videti odeljke 4.3 i 4.6).

Ostala upozorenja i mere opreza

Kao što je zapaženo i kod primene ACE inhibitora, losartan i ostali antagonisti angiotenzina su manje efektivni u snižavanju krvnog pritiska kod pacijenata crne rase u odnosu na ostale, verovatno zbog toga što je veća prevalenca stanja sa niskim vrednostima renina u populaciji pacijenata crne rase sa hipertenzijom u odnosu na ostale.

Dvostruka blokada renin-angiotenzin-aldosteron sistema (RAAS)

Postoje dokazi da istovremena primena ACE inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena povećava rizik od nastanka hipotenzije, hiperkalemije i pogoršanja bubrežne funkcije (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju). Dvostruka blokada RAAS putem kombinovane primene ACE inhibitora, antagonista receptora angiotenzina II ili aliskirena se prema tome ne preporučuje (videti odeljke 4.5 i 5.1).

Ukoliko se terapija dvostrukom blokadom RAAS ipak smatra apsolutno neophodnom, nju treba sprovesti samo pod nadzorom lekara specijaliste i uz često praćenje bubrežne funkcije, koncentracije elektrolita i vrednosti krvnog pritiska. ACE inhibitore i antagoniste receptora angiotenzina II ne treba primenjivati istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.

Pomoćne supstance

Lek Lorista sadrži laktozu, monohidrat. Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije na galaktozu, nedostatkom laktaze ili glukozno-galaktoznom malapsorpcijom, ne smeju koristiti ovaj lek.

Primena drugih antihipertenziva može pojačati hipotenzivno dejstvo losartana. Istovremena primena sa lekovima koji mogu izazvati hipotenziju kao neželjenu reakciju (kao što su triciklični antidepresivi, antipsihotici, baklofen, amifostin) može povećati rizik od nastanka hipotenzije.

Losartan se predominantno metaboliše putem citohroma P450 (CYP) 2C9 do aktivnog karboksikiselinskog metabolita. U jednom kliničkom ispitivanju utvrđeno je da flukonazol (inhibitor CYP2C9) smanjuje izloženost aktivnom metabolitu za približno 50%. Takođe je utvrđeno da istovremena primena losartana i rifampicina (induktor metaboličkih enzima) smanjuje koncentraciju aktivnog metabolita u plazmi za 40%. Klinički značaj ovih rezultata nije poznat. Istovremena primena sa fluvastatinom (slab inhibitor CYP2C9) nije dovela do promena u izloženosti aktivnom metabolitu.

Kao što je slučaj i sa drugim lekovima koji blokiraju angiotenzin II ili njegovo dejstvo, istovremena primena losartana sa drugim lekovima koji zadržavaju kalijum (npr. diuretici koji štede kalijum: amilorid, triamteren, spironolakton) ili povećavaju koncentraciju kalijuma (npr. heparin, lekovi koji sadrže trimetoprim), ili istovremena primena sa suplementima kalijuma i zamenama za so koje sadrže kalijum, može povećati koncentraciju kalijuma u serumu. Istovremena primena ovih lekova se zbog toga ne preporučuje.

Prilikom istovremene primene litijuma i ACE inhibitora, prijavljeni su slučajevi reverzibilnog povećanja koncentracije litijuma u serumu i toksičnost. Veoma retko, ovakvi slučajevi su zabeleženi i pri primeni antagonista receptora angiotenzina II. Neophodan je oprez prilikom istovremene primene losartana sa litijumom. Ukoliko se njihova istovremena primena smatra neophodnom, potrebno je redovno kontrolisati koncentraciju litijuma u serumu.

Kada se antagonisti receptora angiotenzina II primenjuju istovremeno sa NSAIL (npr. selektivni COX-2 inhibitori, acetilsalicilna kiselina u antiinflamatornim dozama i neselektivni NSAIL), može doći do smanjenja antihipertenzivnog dejstva. Istovremena primena antagonista receptora angiotenzina II ili diuretika

sa NSAIL može pogoršati bubrežnu funkciju, čak dovesti do akutne bubrežne insuficijencije, i povećati koncentraciju kalijuma, naročito kod pacijenata sa već postojećom oslabljenom bubrežnom funkcijom. Ovu kombinaciju lekova potrebno je primenjivati sa oprezom, posebno kod starijih pacijenata. Pacijente treba adekvatno hidrirati i treba razmotriti praćenje bubrežne funkcije na početku istovremene terapije i kasnije periodično.

Podaci iz kliničkih ispitivanja su pokazali da je dvostruka blokada renin-angiotenzin-aldosteron sistema kombinovanom primenom ACE inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena povezana sa povećanom učestalošću neželjenih događaja kao što su hipotenzija, hiperkalemija i smanjena bubrežna funkcija (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju), u odnosu na primenu samo jednog leka koji deluje na renin-angiotenzin-aldosteron sistem (videti odeljke 4.3, 4.4 i 5.1).

Trudnoća

Primena losartana se ne preporučuje u prvom trimestru trudnoće (videti odeljak 4.4). Primena losartana u drugom i trećem trimestru trudnoće je kontraindikovana (videti odeljke 4.3 i 4.4).

Epidemiološki podaci o teratogenom riziku pri primeni ACE inhibitora u prvom trimestru trudnoće nisu bili ubedljivi; ipak, ne može se isključiti postojanje malog rizika. Iako ne postoje kontrolisani epidemiološki podaci koji bi ukazali na rizik pri primeni antagonista receptora angiotenzina II, moguće je da takav rizik postoji za ovu grupu lekova. Osim ukoliko se terapija antagonistima receptora angiotenzina II smatra neophodnom, pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba prevesti na alternativnu antihipertenzivnu terapiju koja ima utvrđen bezbednosni profil pri primeni u toku trudnoće. Kad se utvrdi trudnoća, primenu losartana treba odmah prekinuti i ukoliko je moguće, započeti sa alternativnom terapijom.

Poznato je da antagonisti receptora angiotenzina II primenjeni tokom drugog i trećeg trimestra indukuju humanu fetotoksičnost (smanjena bubrežna funkcija, oligohidramnion, usporena osifikacija kostiju lobanje) i neonatalnu toksičnost (bubrežna insuficijencija, hipotenzija, hiperkalemija) (videti odeljak 5.3).

Ukoliko je u ovom periodu trudnoće došlo do izloženosti losartanu, preporučuje se kontrolni ultrazvučni pregled bubrega i lobanje.

Odojčad čije su majke dobijale losartan u terapiji, treba pažljivo pratiti zbog moguće hipotenzije (videti odeljke 4.3 i 4.4).

Dojenje

Budući da nema dostupnih podataka o primeni losartana u toku dojenja, njegova primena se ne preporučuje. Savetuje se uvođenje alternativne antihipertenzivne terapije, sa bolje utvrđenim bezbednosnim profilom u periodu dojenja, posebno ukoliko pacijentkinja doji novorođenče ili prevremeno rođeno dete.

Nisu sprovedene studije o uticaju losartana na sposobnost upravljanja vozilom i rukovanja mašinama. Ipak, potrebno je imati u vidu da pri primeni bilo kog antihipertenziva može doći do pojave ošamućenosti ili vrtoglavice, naročito pri uvođenju leka ili povećanju doze.

Losartan je ispitivan u sledećim kontrolisanim kliničkim studijama:

• u studiji sa >3000 odraslih pacijenata, uzrasta 18 godina i više, koji su imali esencijalnu hipertenziju;
• u studiji sa 177 pedijatrijskih pacijenata sa hipertenzijom uzrasta od 6 do 16 godina;
• u studiji sa >9000 pacijenata sa hipertenzijom starosti od 55 do 80 godina, sa hipertrofijom leve komore (videti LIFE studija, odeljak 5.1);
• u studijama sa >7700 odraslih pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom (videti ELITE I, ELITE II i HEAAL studija, odeljak 5.1);
• u studiji sa >1500 pacijenata uzrasta 31 godinu i više, sa dijabetesom tip 2 i proteinurijom (videti

RENAAL studija, odeljak 5.1).

U ovim kliničkim studijama najčešći neželjeni događaj bila je vrtoglavica.

Učestalost navedenih neželjenih reakcija je definisana u skladu sa sledećom konvencijom: veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do <1/100); retko (≥1/10000 do <1/1000), veoma retko (<1/10000) i nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Tabela 1. Učestalost neželjenih reakcija tokom placebo-kontrolisanih kliničkih studija i postmarketinškog praćenja

* uključujući oticanje larinksa, glotisa, lica, usana, ždrela i/ili jezika (prouzrokujući opstrukciju disajnih puteva); kod pojedinih pacijenata angioedem se javljao i ranije pri primeni drugih lekova, uključujući ACE inhibitore

** uključujući Henoch-Schönlein purpuru

|| posebno kod pacijenata sa deplecijom cirkulišućeg volumena (npr. pacijenti sa teškom srčanom insuficijencijom ili na terapiji visokim dozama diuretika)

† često kod pacijenata koji su primali 150 mg umesto 50 mg losartana

‡ u kliničkoj studiji u kojoj su učestvovali pacijenti sa DM tip 2 i nefropatijom, kod 9,9% pacijenata lečenih losartanom razvila se hiperkalemija >5,5 mmol/L i kod 3,4% pacijenata koji su primali placebo

§ obično se vraća na normalne vrednosti po prestanku terapije

Sledeće neželjene reakcije javljale su se češće kod pacijenata koji su primali losartan u odnosu na one koji su dobijali placebo (nepoznata učestalost): bol u leđima, infekcija urinarnog trakta, simptomi slični gripu.

Poremećaji bubrega i urinarnog sistema:

Kao posledica inhibicije sistema renin-angiotenzin-aldosteron, moguće su promene u funkciji bubrega uključujući bubrežnu insuficijenciju kod pacijenata sa faktorima rizika; ove promene mogu biti reverzibilne po prestanku primene leka (videti odeljak 4.4).

Pedijatrijska populacija

Profil neželjenih reakcija u pedijatrijskoj populaciji je izgleda sličan onome kod odraslih pacijenata. Podaci iz pedijatrijske populacije su ograničeni.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

Ograničeni su podaci o predoziranju kod ljudi. Najverovatniji simptomi predoziranja bili bi hipotenzija i tahikardija. Usled parasimpatičke (vagusne) stimulacije može doći do pojave bradikardije.

Terapija

Ukoliko se javi simptomatska hipotenzija, potrebno je uvesti suportivnu terapiju. Lečenje zavisi od vremena kad je lek unet kao i vrste i težine simptoma. Prioritet treba dati stabilizaciji kardiovaskularnog sistema.

Nakon oralne primene leka, indikovana je primena odgovarajuće doze aktivnog uglja. Nakon toga, potrebno je pažljivo pratiti parametre vitalnih funkcija i, ukoliko je neophodno, korigovati ih.

Losartan i njegov aktivni metabolit ne mogu se ukloniti hemodijalizom.

Farmakoterapijska grupa: Lekovi koji deluju na renin-angiotenzin sistem; antagonisti receptora angiotenzina II, monokomponentni

ATC šifra: C09CA01

Losartan je sintetski proizveden antagonist receptora angiotenzina II (tip AT1), namenjen za oralnu upotrebu. Angiotenzin II, snažan vazokonstriktor, je primarni aktivni hormon sistema renin-angiotenzin i važan činilac patofiziologije hipertenzije. Angiotenzin II se vezuje za AT1 receptor koji se nalazi u mnogim tkivima (npr. glatki mišići krvnih sudova, nadbubrežna žlezda, bubrezi, srce) i pokreće nekoliko značajnih bioloških dejstava, uključujući vazokonstrikciju i oslobađanje aldosterona. Angiotenzin II takođe stimuliše proliferaciju glatkih mišićnih ćelija.

Losartan selektivno blokira AT1 receptor. In vitro i in vivo, losartan i njegov farmakološki aktivni karboksikiselinski metabolit E-3174 blokiraju sva fiziološki relevantna dejstva angiotenzina II, bez obzira na izvor ili put njegove sinteze.

Losartan ne ispoljava agonističko dejstvo, niti blokira druge hormonske receptore ili jonske kanale koji su važni u kardiovaskularnoj regulaciji. Štaviše, losartan ne inhibira ACE (kininaza II) enzim koji razgrađuje bradikinin. Posledično, nema potenciranja neželjenih dejstava posredovanih bradikininom.

Tokom primene losartana, uklanjanje negativne povratne sprege kojom angiotenzin II deluje na sekreciju renina dovodi do povećane aktivnosti renina u plazmi. Povećanje aktivnosti renina u plazmi dovodi do povećanja vrednosti angiotenzina II u plazmi. Uprkos ovim povećanjima, održava se antihipertenzivno dejstvo i supresija koncentracije aldosterona u plazmi, što ukazuje na efikasnu blokadu receptora angiotenzina II. Nakon prekida terapije losartanom, aktivnost renina u plazmi i vrednosti angiotenzina II se vraćaju na početne vrednosti u toku tri dana.

I losartan i njegov glavni aktivni metabolit imaju mnogo veći afinitet za AT1 receptor nego za AT2 receptor. Aktivni metabolit pokazuje 10 do 40 puta veću aktivnost u odnosu na losartan izraženo u težinsko-težinskom (w/w) odnosu.

Studije kod pacijenata sa hipertenzijom

U kontrolisanim kliničkim studijama, primena losartana jednom dnevno kod pacijenata sa blagom i umerenom esencijalnom hipertenzijom dovela je do statistički značajnog sniženja sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska. Merenje krvnog pritiska 24 sata nakon primene doze u odnosu na merenja 5-6 sati nakon primene doze, pokazala su sniženje krvnog pritiska tokom 24 sata; prirodni dnevni ritam bio je zadržan. Sniženje arterijskog pritiska na kraju intervala doziranja bilo je 70-80% dejstva zabeleženog 5-6 sati nakon primene doze.

Prekid primene losartana kod pacijenata sa hipertenzijom nije doveo do naglog porasta krvnog pritiska (rebound efekat). Uprkos izraženom sniženju krvnog pritiska, losartan nije imao klinički značajno dejstvo na srčanu frekvenciju.

Losartan je podjednako efektivan kod muškaraca i žena, kao i kod mlađih (mlađih od 65 godina) i starijih pacijenata sa hipertenzijom.

Studija LIFE

Studija LIFE (engl. Losartan Intervention for Endpoint Reduction in Hypertension, LIFE) bila je randomizovana, trostruko-slepa studija sa aktivnom kontrolom u kojoj je učestvovalo 9193 pacijenata sa hipertenzijom starosti od 55 do 80 godina sa hipertrofijom leve komore potvrđenom na EKG-u. Pacijenti su bili randomizovani u dve grupe, da primaju losartan u dozi od 50 mg jednom dnevno ili atenolol u dozi od 50 mg jednom dnevno. Kod pacijenata kod kojih se nije postigla ciljna vrednost krvnog pritiska (<140/90 mmHg), prvo je dodat hidrohlorotiazid (u dozi od 12,5 mg), a potom ukoliko je bilo potrebno, povećavana je doza losartana ili atenolola na 100 mg jednom dnevno. Drugi antihipertenzivi, sa izuzetkom ACE inhibitora, antagonista receptora angiotenzina II ili beta blokatora, dodavani su ukoliko je to bilo potrebno, kako bi se postigla ciljna vrednost krvnog pritiska.

Srednje vreme praćenja pacijenata bilo je 4,8 godina.

Primarni parametar praćenja ishoda bio je skup kardiovaskularnog morbiditeta i mortaliteta, meren kroz smanjenje kombinovane incidence kardiovaskularne smrti, moždanog udara i infarkta miokarda. Krvni pritisak je bio značajno smanjen na slične vrednosti u obe grupe. Terapija losartanom dovela je do smanjenja rizika od primarnog kombinovanog parametra praćenja za 13,0% (p=0,021; 95% CI 0,77-0,98) u poređenju sa atenololom. Ovo se uglavnom moglo pripisati smanjenju incidence moždanog udara. Terapija losartanom smanjila je rizik od moždanog udara za 25% u odnosu na atenolol (p=0,001; 95% CI 0,63-0,89). Stope kardiovaskularne smrti i infarkta miokarda nisu se značajno razlikovale između terapijskih grupa.

Uticaj rasne pripadnosti

U studiji LIFE, pacijenti crne rase koji su bili na terapiji losartanom, imali su veći rizik od primarnog kombinovanog parametra praćenja ishoda, tj. kardiovaskularnog događaja (npr. infarkt miokarda, kardiovaskularna smrt), a posebno moždanog udara, u odnosu na pacijente crne rase koji su bili na terapiji atenololom. Zbog toga se gore navedeni rezultati LIFE studije dobijeni poređenjem losartana i atenolola, a koji se odnose na kardiovaskularni morbiditet/mortalitet ne mogu primeniti na pacijente crne rase sa hipertenzijom i hipertrofijom leve komore.

RENAAL studija

Studija RENAAL (engl. The Reduction of Endpoints in NIDDM with the Angiotensin II Receptor Antagonist Losartan, RENAAL) bila je kontrolisana klinička studija sprovedena u više centara širom sveta sa 1513 pacijenata sa dijabetesom tip 2 i proteinurijom, sa ili bez hipertenzije. Ukupno 751 pacijent je bio na terapiji losartanom.

Cilj studije je bio da se, pored koristi od sniženja krvnog pritiska, pokaže postojanje nefroprotektivnog dejstva losartan-kalijuma.

Pacijenti sa proteinurijom i vrednostima kreatinina u serumu između 1,3 i 3,0 mg/dL, randomizovani su u dve grupe: jedna grupa je primala losartan u dozi od 50 mg jednom dnevno (doza je titrirana po potrebi, da bi se postiglo antihipertenzivno dejstvo), a druga grupa je dobijala placebo; pacijenti iz obe grupe su primali i konvencionalnu antihipertenzivnu terapiju, osim ACE inhibitora i antagonista receptora angiotenzina II.

Istraživači su dobili instrukcije da titriraju ispitivani lek do 100 mg na dan po potrebi; 72% pacijenata je dozu od 100 mg dobijalo veći deo vremena trajanja studije. U obe grupe je bila dozvoljena primena drugih antihipertenziva po potrebi, kao dodatne terapije (diuretici, kalcijumski antagonisti, alfa i beta blokatori, kao i antihipertenzivi sa centralnim dejstvom). Pacijenti su praćeni u periodu od maksimalno 4,6 godina (3,4

godine u proseku). Primarni parametar praćenja ishoda studije bio je kombinovani parametar praćenja ishoda koji je obuhvatao udvostručavanje vrednosti kreatinina u serumu, terminalni stadijum bubrežne insuficijencije (potreba za dijalizom ili transplantacija) ili smrt.

Rezultati studije su pokazali da je terapija losartanom (327 događaja) u odnosu na placebo (359 događaja) smanjila rizik od primarnog kombinovanog parametra praćenja ishoda za 16,1% (p=0,022). Rezultati su takođe pokazali značajno smanjenje rizika u grupi pacijenata lečenih losartanom za sledeće pojedinačne i kombinovane parametre praćenja ishoda: smanjenje rizika od udvostručavanja vrednosti kreatinina u serumu za 25,3% (p=0,006); smanjenje rizika od terminalnog stadijuma bubrežne insuficijencije za 28,6% (p=0,002); smanjenje rizika od terminalnog stadijuma bubrežne insuficijencije ili smrti za 19,9% (p=0,009); smanjenje rizika od udvostručavanja vrednosti kreatinina u serumu ili terminalnog stadijuma bubrežne insuficijencije za 21% (p=0,01). Stopa mortaliteta zbog bilo kog uzroka nije se značajno razlikovala između dve grupe pacijenata. U ovoj studiji pacijenti su dobro podnosili primenu losartana, što potvrđuje činjenica da se stopa prekida terapije usled neželjenih reakcija u ovoj grupi nije značajno razlikovala u odnosu na grupu koja je primala placebo.

HEAAL Studija

HEAAL Studija (engl. The Heart Failure Endpoint Evaluation of Angiotensin II Antagonist Losartan, HEAAL) bila je kontrolisana klinička studija sprovedena u više centara širom sveta sa 3834 pacijenta uzrasta od 18 do 98 godina sa srčanom insuficijencijom (NYHA klasa II-IV) koji nisu podnosili terapiju ACE inhibitorima. Pacijenti su bili randomizovani u dve grupe i primali su losartan u dozi od 50 mg jednom dnevno, odnosno losartan u dozi od 150 mg, kao i ostalu antihipertenzivnu terapiju, isključujući ACE inhibitore.

Pacijenti su bili praćeni duže od 4 godine (medijana 4,7 godina). Primarni parametar praćenja ishoda bio je kombinovani parametar praćenja ishoda koji je obuhvatao smrt zbog bilo kog uzroka ili hospitalizaciju zbog srčane insuficijencije.

Rezultati su pokazali da terapija losartanom u dozi od 150 mg (828 događaja) u odnosu na dozu od 50 mg (889 događaja) dovela do smanjenja rizika u broju pacijenata koji su dostigli primarni kombinovani parametar praćenja ishoda (p=0,027, 95% CI 0,82-0,99). Ovaj rezultat se uglavnom pripisuje smanjenju učestalosti hospitalizacija zbog srčane insuficijencije. Terapija losartanom u dozi od 150 mg smanjila je rizik od hospitalizacija usled srčane insuficijencije za 13,5% u odnosu na primenu doze od 50 mg losartana (p=0,025; 95% CI 0,76-0,98). Stopa smrtnosti zbog bilo kog uzroka nije se značajno razlikovala između ove dve grupe. U grupi pacijenata koji su dobijali 150 mg losartana češće su se javljali oštećenje funkcije bubrega, hipotenzija i hiperkalemija, u odnosu na grupu pacijenata koji su dobijali 50 mg losartana; ali ipak pojava ovih neželjenih događaja nije dovela do značajno češće obustave terapije u grupi koja je dobijala 150 mg losartana u odnosu na grupu pacijenata koja je primala 50 mg losartana.

ELITE I i ELITE II studije

U studiji ELITE koja je trajala 48 nedelja i obuhvatila 722 pacijenta sa srčanom insuficijencijom (NYHA klasa II-IV) nisu zapažene razlike između pacijenata koji su primali losartan u odnosu na pacijente koji su primali kaptopril u pogledu primarnog parametra praćenja ishoda koji je podrazumevao dugotrajne promene bubrežne funkcije. Zapažanja iz ELITE I studije, da losartan u odnosu na kaptopril smanjuje rizik od smrtnog ishoda, nisu se potvrdila u kasnije sprovedenoj ELITE II studiji, što je objašnjeno u nastavku teksta.

U studiji ELITE II upoređivani su losartan u dozi od 50 mg jednom dnevno (početna doza 12,5 mg, potom povećana na 25 mg i konačno 50 mg jednom dnevno) i kaptopril u dozi od 50 mg tri puta dnevno (početna doza 12,5 mg, potom povećana na 25 mg i konačno 50 mg tri puta dnevno). Primarni parametar praćenja ishoda ove prospektivne studije bio je smrtni ishod zbog bilo kog uzroka.

U ovoj studiji praćena su 3152 pacijenta sa srčanom insuficijencijom (NYHA klasa II IV) tokom perioda od skoro dve godine (medijana 1,5 godina) kako bi se utvrdilo da li je losartan superioran u odnosu na kaptopril u pogledu smanjenja smrtnog ishoda zbog bilo kog uzoka. Primarni parametar praćenja ishoda nije pokazao statistički značajnu razliku između losartana i kaptoprila u pogledu smanjenja rizika od smrtnog ishoda zbog bilo kog uzroka.

U obe komparatorom kontrolisane studije (ne placebom kontrolisane) kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom, podnošljivost losartana je bila bolja u odnosu na podnošljivost kaptoprila, što se manifestovalo značajno nižom stopom prekida terapije zbog neželjenih reakcija i značajno manjom učestalošću kašlja.

U studiji ELITE II zapažena je povećana smrtnost u maloj podgrupi pacijenata (22% od ukupnog broja svih pacijenata sa srčanom insuficijencijom) koji su na početku ispitivanja uzimali beta blokatore.

Dvostruka blokada renin-angiotenzin-aldosteron sistema (RAAS)

U dve velike randomizovane, kontrolisane studije ONTARGET (engl. Ongoing Telmisartan Alone and in combination with Ramipril Global Endpoint Trial, ONTARGET) i VA NEPHRON-D (engl. The Veterans Affairs Nephropathy in Diabetes, VA NEPHRON-D) ispitivana je primena kombinacije ACE inhibitora i antagoniste receptora angiotenzina II.

ONTARGET je bila studija sprovedena kod pacijenata sa kardiovaskularnim ili cerebrovaskularnim oboljenjem u anamnezi ili dijabetes melitusom tip 2 i dokazom o oštećenju ciljnih organa. VA NEPHRON-D je bila studija sprovedena kod pacijenata sa dijabetes melitusom tip 2 i dijabetesnom nefropatijom.

Ove studije su pokazale da nema značajno korisnog dejstva na bubrežne i/ili kardiovaskularne ishode i mortalitet, dok je uočen povećan rizik od nastanka hiperkalemije, akutnog oštećenja bubrega i/ili hipotenzije u poređenju sa monoterapijom. S obzirom na njihova slična farmakodinamska svojstva, ovi rezultati su takođe relevantni i za druge ACE inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II.

Zbog toga ACE inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II ne treba primenjivati istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.

ALTITUDE (engl. ALiskiren Trial In Type 2 Diabetes Using Cardiovascular and Renal Disease Endpoints, ALTITUDE) je bila studija dizajnirana za testiranje koristi od dodavanja aliskirena standardnoj terapiji koja se sastoji u primeni ACE inhibitora ili blokatora receptora angiotenzina II kod pacijenata sa dijabetes melitusom tip 2 i hroničnim oboljenjem bubrega, kardiovaskularnim oboljenjem ili oba. Studija je prekinuta prevremeno zbog povećanog rizika od neželjenih ishoda. Kardiovaskularna smrt i moždani udar su bili numerički učestaliji u grupi koja je dobijala aliskiren nego u grupi koja je dobijala placebo, a neželjeni događaji i ozbiljni neželjeni događaji od značaja (hiperkalemija, hipotenzija i bubrežna disfunkcija) bili su češće prijavljeni u grupi koja je dobijala aliskiren u odnosu na grupu koja je dobijala placebo.

Pedijatrijska populacija

Hipertenzija u pedijatrijskoj populaciji

Antihipertenzivno dejstvo losartana utvrđeno je u kliničkoj studiji u kojoj je učestvovalo 177 pedijatrijskih pacijenata sa hipertenzijom uzrasta od 6 do 16 godina sa telesnom masom >20 kg i brzinom glomerularne filtracije >30 mL/min/1,73 m2. Pacijenti čija je telesna masa bila između 20 kg i 50 kg primali su 2,5 mg ili 25 mg ili 50 mg losartana dnevno, dok su pacijenti sa telesnom masom >50 kg primali 5 mg ili 50 mg ili 100 mg losartana dnevno. Na kraju treće nedelje, primena losartana jednom dnevno snizila je vrednosti krvnog pritiska na dozno-zavisan način.

Uopšteno, postojao je dozno-zavisni terapijski odgovor. Povezanost između doze i terapijskog odgovora bila je očigledna pri poređenju grupa sa nižim i srednjim dozama (period I: -6,2 mmHg u poređenju sa -11,65 mmHg), ali je bila smanjena pri poređenju grupa sa srednjim i visokim dozama (period I: -11,65 mmHg u poređenju sa -12,21 mmHg). Najniže doze primenjene u studiji, 2,5 mg i 5 mg (koje odgovaraju prosečnoj dnevnoj dozi od 0,07 mg/kg) izgleda da nisu pokazale konzistentnu antihipertenzivnu efikasnost.

Ovi rezultati su potvrđeni u drugoj fazi ispitivanja, kada su pacijenti, nakon tri nedelje terapije, randomizovani u dve grupe - jedna je nastavila da prima losartan, a druga grupa placebo. Razlike u porastu vrednosti krvnog pritiska u odnosu na placebo bile su najizraženije kod pacijenata koji su primali srednju

dozu losartana (6,70 mmHg za srednju dozu u poređenju sa 5,38 mmHg za visoku dozu). Povećanje najnižih vrednosti dijastolnog krvnog pritiska bilo je jednako kod pacijenata koji su primali placebo u odnosu na pacijente koji su primali najnižu dozu losartana, što takođe ukazuje da ove niske doze losartana nemaju značajno antihipertenzivno dejstvo.

Nije ispitivan uticaj dugotrajne primene losartana na rast, pubertet i opšti razvoj dece. Takođe, nije utvrđena dugotrajna efikasnost antihipertenzivne terapije losartanom u detinjstvu na smanjenje kardiovaskularnog morbiditeta i mortaliteta.

U 12-nedeljnoj kliničkoj studiji sa placebom i aktivnom kontrolom (amlodipin), koja je sprovedena kod hipertenzivne (N = 60) i normotenzivne (N = 246) dece sa proteinurijom, ispitivano je dejstvo losartana na proteinuriju. Proteinurija je definisana kao odnos proteina u urinu i kreatinina ≥ 0,3. Pacijenti sa hipertenzijom (uzrasta od 6 do 18 godina) randomizovani su u grupe, koje su primale losartan (N=30), odnosno amlodipin (N=30). Normotenzivni pacijenti (uzrasta od 1 do 18 godina) su randomizovani u grupe koje su primale losartan (N=122) ili placebo (N=124). Losartan je primenjivan u dozama od 0,7 mg/kg do 1,4 mg/kg (odnosno do maksimalne doze od 100 mg dnevno). Amlodipin je primenjivan u dozama od 0,05 mg/kg do 0,2 mg/kg (do maksimalne doze od 5 mg dnevno).

Nakon 12 nedelja terapije, kod pacijenata koji su primali losartan došlo je do statistički značajnog smanjenja vrednosti proteinurije od 36% u odnosu na početne vrednosti, u poređenju sa placebo odnosno amlodipin grupom u kojoj se vrednost proteinurija povećala za 1% (p≤0,001). Kod pacijenata sa hipertenzijom koji su primali losartan, vrednosti proteinurije su se smanjile za 41,5% (95%CI -29,9; -51,1), dok su se u grupi koja je primala amlodipin povećale za 2,4% (95%CI -22,2; 14,1). Sniženje kako sistolnog tako i dijastolnog krvnog pritiska bilo je veće u grupi koja je primala losartan (-5,5/-3,8 mmHg) u odnosu na grupu koja je primala amlodipin (-0,1/+0,8 mmHg). Kod normotenzivne dece je takođe zapaženo malo sniženje krvnog pritiska u grupi koja je primala losartan (-3,7/-3,4 mmHg) u odnosu na placebo. Nije zapažena značajna povezanost između smanjenja proteinurije i krvnog pritiska, ipak moguće je da je sniženje krvnog pritiska barem delimično doprinelo smanjenju vrednosti proteinurije kod pacijenata koji su bili na terapiji losartanom.

Dugotrajna dejstva losartana kod dece sa proteinurijom ispitivani u trajanju do tri godine, u otvorenoj bezbednosnoj fazi koja je predstavljala produžetak iste studije, u koju su pozvani svi pacijenti koji su završili 12-nedeljnu osnovnu studiju. Ukupno 268 pacijenata je bilo uključeno u ovu otvorenu produženu fazu ispitivanja i ponovo randomizovano u dve grupe, jedna je primala losartan (N=134), a druga enalapril (N=134); 109 pacijenata je praćeno u periodu ≥3 godine (prethodno je dogovoreno da se studija završi kada

≥100 pacijenata bude praćeno tokom perioda od 3 godine u periodu produžetka). Losartan i enalapril su, u zavisnosti od procene istraživača, primenjivani u opsegu doza od 0,30 do 4,42 mg/kg dnevno, odnosno 0,02 do 1,13 mg/kg dnevno, tim redom. Kod većine pacijenata u ovoj produženoj fazi studije doze nisu bile veće od 50 mg dnevno (za pacijente telesne mase <50 kg), odnosno 100 mg dnevno (za pacijente telesne mase

> 50 kg).

Uopšteno, rezultati ove produžene bezbednosne faze su pokazali da se losartan dobro podnosi i da njegova primena dovodi do stabilnog sniženja vrednosti proteinurije bez primetnog uticaja na brzinu glomerularne filtracije (GFR) tokom 3 godine. Kod normotenzivnih pacijenata (n=205), enalapril je imao numerički veće dejstvo na proteinuriju u odnosu na losartan (-33,0% (95% CI -47,2; -15,0) u odnosu na -16,6% (95% CI -

34,9; 6,8)) kao i na GFR (9,4 (95% CI 0,4; 18,4) u odnosu na -4,0 (95% CI -13,1; 5,0) mL/min/1,73m2). Kod

pacijenata sa hipertenzijom (n=49), losartan je imao numerički veće dejstvo na proteinuriju (-44,5% (95% CI

-64,8; -12,4) u odnosu na -39,5% (95% CI -62,5; -2,2)) i GFR (18,9 (95% CI 5,2; 32,5) u odnosu na -13,4

(95% CI -27,3; 0,6) mL/min/1,73 m2).

Otvoreno kliničko ispitivanje raspona doze leka sprovedeno je u cilju ispitivanja bezbednosti i efikasnosti losartana kod pedijatrijskih pacijenata sa hipertenzijom, uzrasta od 6 meseci do 6 godina. Ukupno je 101 pacijent randomizovan da primi jednu od tri različite početne doze losartana: nisku dozu od 0,1 mg/kg/dan (N=33), srednju dozu od 0,3 mg/kg/dan (N=34) ili visoku dozu od 0,7 mg/kg/dan (N=34). Od ukupnog broja ispitanika, 27 su bila odojčad, odnosno kako je definisano, deca uzrasta od 6 meseci do 23 meseca. Doza ispitivanog leka se postepeno povećavala u trećoj, šestoj i devetoj nedelji kod pacijenata kod kojih nije

postignuta ciljna vrednost krvnog pritiska, a koji još uvek nisu primili maksimalnu dozu (1,4 mg/ kg/dan, a da ne prelazi 100 mg/dan) losartana.

Od 99 pacijenata koji su dobijali ispitivani lek, 90 (90,9%) pacijenata je nastavilo učešće u produžetku studije, pri čemu su praćeni svaka 3 meseca. Srednje trajanje terapije bilo je 264 dana.

U zaključku, prosečno sniženje vrednosti krvnog pritiska sa početnih vrednosti je bilo slično u svim terapijskim grupama (promena vrednosti sistolnog krvnog pritiska od početnih vrednosti do 3. nedelje bila je

-7,3; -7,6 i -6,7 mmHg u grupama sa niskom, srednjom i visokom dozom, tim redosledom; smanjenje vrednosti dijastolnog krvnog pritiska od početnih vrednosti do 3. nedelje je iznosilo -8,2; -5,1 i 6,7 mmHg u grupama sa niskom, srednjom i visokom dozom); međutim, nije bilo statistički značajnog dozno-zavisnog terapijskog odgovora u pogledu vrednosti sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska.

Pri visokim dozama kao što je 1,4 mg/kg, losartan se posle 12 nedelja terapije, uopšteno se dobro podnosio kod dece sa hipertenzijom uzrasta od 6 meseci do 6 godina. Ukupan bezbednosni profil leka je bio sličan u svim terapijskim grupama.

Resorpcija

Nakon oralne primene, losartan se dobro resorbuje i podleže metabolizmu prvog prolaza, pri čemu nastaje aktivni karboksikiselinski metabolit, kao i drugi neaktivni metaboliti. Sistemska bioraspoloživost losartana u obliku tableta je približno 33%. Srednje maksimalne koncentracije losartana i njegovog aktivnog metabolita se postižu, u proseku, nakon 1 sat, odnosno nakon 3-4 sata.

Distribucija

Losartan i njegov aktivni metabolit se u visokom procentu (≥ 99%) vezuju za proteine plazme, prevashodno albumin. Volumen distribucije losartana je 34 litra.

Biotransformacija

Oko 14% intravenski ili oralno primenjene doze losartana se konvertuje u njegov aktivni metabolit. Nakon oralne i intravenske primene radioaktivno obeleženog (14C) losartan-kalijuma, cirkulišuća radioaktivnost u plazmi prvenstveno se pripisuje losartanu i njegovom aktivnom metabolitu. Minimalna konverzija losartana u aktivni metabolit zabeležena je kod oko 1% ispitanika. Osim aktivnog, stvaraju se i neaktivni metaboliti.

Eliminacija

Plazma klirens losartana i njegovog aktivnog metabolita iznosi oko 600 mL/min., odnosno 50 mL/min. Renalni klirens losartana i njegovog aktivnog metabolita je oko 74 mL/min, odnosno 26 mL/min. Nakon oralne primene losartana, oko 4% unete doze izluči se nepromenjeno putem urina, dok se oko 6% doze izluči putem urina kao aktivni metabolit. Farmakokinetika losartana i njegovog aktivnog metabolita je linearna pri oralnoj primeni losartan-kalijuma u dozama do 200 mg.

Nakon oralne primene, koncentracije losartana i njegovog aktivnog metabolita u plazmi opadaju polieksponencijalno, sa terminalnim poluvremenom eliminacije od oko 2 sata, odnosno 6-9 sati. Pri primeni doze od 100 mg jednom dnevno, ni losartan ni njegov aktivni metabolit se ne kumuliraju u plazmi u značajnoj meri.

Losartan i njegovi metaboliti eliminišu se i bilijarnom i urinarnom ekskrecijom. Nakon oralne/intravenske primene losartana obeleženog radioaktivnim izotopom 14C kod ljudi, oko 35%/43% radioaktivnosti se detektuje u urinu, a 58%/50% u fecesu.

Karakteristike posebnih populacija pacijenata

Koncentracije losartana i njegovog aktivnog metabolita u plazmi, ne razlikuju se bitno kod starijih u odnosu na mlađe pacijente sa hipertenzijom. Zapaženo je da su koncentracije losartana u plazmi kod žena sa hipertenzijom i do dva puta veće u odnosu na muškarce, dok slične razlike nisu zapažene u koncentracijama aktivnog metabolita.

Nakon oralne primene kod pacijenata sa blagom do umerenom cirozom jetre prouzrokovanom alkoholom, koncentracije losartana i njegovog aktivnog metabolita u plazmi bile su 5 puta, odnosno 1,7 puta veće u odnosu na mlade dobrovoljce muškog pola (videti odeljke 4.2 i 4.4).

Koncentracije losartana u plazmi nisu izmenjene kod pacijenata sa klirensom kreatinina preko 10 mL/min. Vrednost površine ispod krive (PIK) losartana je oko dva puta veća kod pacijenata na hemodijalizi u poređenju sa pacijentima koji imaju očuvanu bubrežnu funkciju. Nema promena u koncentracijama aktivnog metabolita u plazmi kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega i pacijenata na hemodijalizi.

Ni losartan ni njegov aktivni metabolit se ne mogu se ukloniti hemodijalizom.

Farmakokinetika kod pedijatrijskih pacijenata

Farmakokinetika losartana ispitivana je kod 50 pedijatrijskih pacijenata sa hipertenzijom uzrasta od >1 mesec do <16 godina, nakon oralne primene losartana u dozi od približno 0,54 do 0,77 mg/kg, jednom dnevno (prosečne doze).

Rezultati su pokazali da u svim uzrasnim grupama dolazi do formiranja aktivnog metabolita losartana. Farmakokinetički parametri losartana su približno slični nakon oralne primene leka kod odojčadi i male dece, dece predškolskog i školskog uzrasta i adolescenata. Između uzrasnih grupa postoje značajne razlike u farmakokinetičkim parametrima aktivnog metabolita. Ove razlike su statistički značajne pri poređenju dece predškolskog uzrasta sa adolescentima. Izloženost leku kod odojčadi i male dece je srazmerno visoka.

Pretklinički podaci dobijeni na osnovu konvencionalnih studija opšte farmakologije, genotoksičnosti i karcinogenog potencijala, ne ukazuju na posebne rizike pri primeni leka kod ljudi. U studijama toksičnosti ponovljenih doza, primena losartana je dovela do smanjenja parametara vezanih za crvene krvne ćelije (broj eritrocita, vrednosti hemoglobina i hematokrita), povećanja koncentracije azota iz uree u serumu i povremenog povećanja koncentracije kreatinina u serumu, smanjenja mase srca (bez odgovarajućih histoloških promena) i gastrointestinalnih promena (lezije mukozne membrane, ulceracije, erozije, hemoragije). Kao i za ostale supstance koje direktno deluju na renin-angiotenzin sistem, i za losartan je pokazano da indukuje neželjene reakcije na kasni fetalni razvoj, dovodeći do fetalne smrti i malformacija.

Jezgro film tablete: Celaktoza:

• Laktoza, monohidrat,
• Celuloza prašak; Skrob, preželatinizovan; Skrob, kukuruzni; Celuloza, mikrokristalna;

Silicijum-dioksid, koloidni, bezvodni; Magnezijum-stearat.

Obloga film tablete:

Hipromeloza;

Talk; Propilenglikol; Titan-dioksid.

Nije primenljivo.

5 godina.

Čuvati na temperaturi do 30 °C, u originalnom pakovanju, radi zaštite od vlage.

Unutrašnje pakovanje je PVC/PVdC//Al blister sa 14 film tableta.

Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija sa 2 blistera (ukupno 28 film tableta) i Uputstvo za lek.

Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima.

Lek Lorista sadrži aktivnu supstancu losartan-kalijum i pripada grupi lekova koji se nazivaju antagonisti receptora angiotenzina II. Angiotenzin II je supstanca koja se stvara u organizmu, vezuje za receptore u krvnim sudovima i dovodi do njihovog sužavanja. Usled toga dolazi do povećanja krvnog pritiska. Losartan sprečava vezivanje angiotenzina II za te receptore, usled čega se krvni sudovi opuštaju, a krvni pritisak snižava. Losartan takođe usporava slabljenje bubrežne funkcije kod pacijenata sa povišenim krvnim pritiskom i šećernom bolešću (dijabetes melitus tip 2).

Lek Lorista se primenjuje:

• za lečenje povišenog krvnog pritiska (hipertenzija), kod odraslih, ali i dece i adolescenata uzrasta 6-18 godina.
• za zaštitu funkcije bubrega kod pacijenata sa povišenim krvnim pritiskom i šećernom bolešću tip 2 (dijabetes melitus tip 2), kod kojih postoje laboratorijski pokazatelji oštećene bubrežne funkcije sa proteinurijom ≥0,5 g dnevno (stanje u kome se u urinu nalazi povećana količina proteina).
• za lečenje pacijenata sa hroničnom srčanom slabošću, kod kojih lekar proceni da je primena ACE inhibitora neodgovarajuća (ACE inhibitori tj. inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima su lekovi koji se koriste za sniženje povišenog krvnog pritiska). Ukoliko je kod Vas srčana slabost dobro regulisana primenom ACE inhibitora, ne treba da prelazite na terapiju losartanom.
• za lečenje pacijenata sa povišenim krvnim pritiskom i zadebljanjem zida leve srčane komore, kod kojih je dokazano da primena losartana smanjuje rizik od šloga (tzv. LIFE indikacija).

• ukoliko ste alergični (preosetljivi) na losartan-kalijum ili na bilo koju od pomoćnih supstanci ovog leka (navedene u odeljku 6);
• ako ste trudni duže od 3 meseca (takođe, preporuka je da lek ne koristite ni u ranoj trudnoći - videti odeljak Trudnoća);
• ako imate teško oštećenje funkcije jetre;
• ukoliko imate dijabetes ili oštećenje bubrežene funkcije i uzimate lek aliskiren za snižavanje krvnog pritiska.

Upozorenja i mere opreza

Razgovarajte sa svojim lekarom, farmaceutom ili medicinskom sestrom pre nego što uzmete lek Lorista.

Morate obavestiti Vašeg lekara ako mislite da ste trudni ili ako planirate trudnoću. Lek Lorista se ne preporučuje u ranoj trudnoći, a ne sme se koristiti ukoliko ste trudni duže od 3 meseca, jer primena leka u tom periodu može izazvati ozbiljna oštećenja ploda (videti takođe dalje u tekstu u odeljku Trudnoća).

Pre nego što počnete da uzimate lek Lorista, važno je da obavestite svog lekara:

• ako ste ikada imali angioedem (oticanje lica, usana, grla i/ili jezika) (videti takođe odeljak 4 „Moguća neželjena dejstva“);
• ako ste imali obilno povraćanje ili proliv, koji dovode do gubitka veće količine tečnosti i/ili soli iz organizma;
• ako koristite diuretike (lekove za izbacivanje tečnosti iz organizma) ili ste na dijeti sa smanjenim unosom soli, što takođe može dovesti do značajnijeg gubitka tečnosti i soli iz organizma (videti u odeljku 3 „Doziranje kod posebnih grupa pacijenata“);
• ako imate suženje ili blokadu krvnih sudova koji dovode krv u bubrege ili ako ste nedavno imali transplantaciju bubrega;
• ako imate oštećenu funkciju jetre (videti u odeljku 2 „Lek Lorista ne smete uzimati“ i u odeljku 3

„Doziranje kod posebnih grupa pacijenata“);

• ako imate srčanu slabost sa ili bez oštećenja funkcije bubrega ili ako istovremeno imate životno ugrožavajuću tešku srčanu aritmiju. Neophodan je poseban oprez ukoliko istovremeno uzimate beta blokatore;
• ako imate problema sa srčanim zaliscima ili srčanim mišićem;
• ako imate koronarnu bolest srca (smanjen protok krvi kroz krvne sudove srca) ili cerebrovaskularnu bolest (smanjena cirkulacija krvi u mozgu);
• ako imate primarni hiperaldosteronizam (sindrom povezan sa povećanim lučenjem aldosterona, hormona nadbubrežne žlezde, usled poremećaja rada nadbubrežne žlezde);
• ako uzimate bilo koji od sledećih lekova koji se koriste u terapiji povišenog krvnog pritiska:
• ACE-inhibitor (npr. enalapril, lizinopril, ramipril), naročito ako imate probleme sa bubrezima koji su povezani sa dijabetesom,
• aliskiren.

Vaš lekar će Vam redovno kontrolisati funkciju bubrega, krvni pritisak i koncentraciju elektrolita (npr. kalijuma) u krvi. Takođe, vidite informacije u odeljku 2 „Lek Lorista ne smete uzimati“.

• ako uzimate druge lekove koji mogu da povećaju koncentraciju kalijuma u serumu (videti u odeljku 2 „Drugi lekovi i lek Lorista“).

Deca i adolescenti

Losartan je ispitivan kod dece. Za više informacija, obratite se svom lekaru.

Losartan se ne preporučuje za primenu kod dece koja imaju oboljenje bubrega ili jetre, s obzirom na to da su dostupni ograničeni podaci o primeni leka u ovoj grupi pacijenata. Primena losartana se ne preporučuje kod dece mlađe od 6 godina, jer nije pokazano da lek deluje u ovoj uzrasnoj grupi.

Drugi lekovi i lek Lorista

Obavestite Vašeg lekara ili farmaceuta ukoliko uzimate, donedavno ste uzimali ili ćete možda uzimati bilo koje druge lekove.

Obavestite Vašeg lekara ukoliko uzimate dodatke ishrani koji sadrže kalijum (suplementi kalijuma), zamene za so koje sadrže kalijum, lekove koji štede kalijum, kao štu su neki diuretici (amilorid, triamteren, spironolakton) ili druge lekove koji mogu povećati koncentraciju kalijuma u serumu (npr. heparin, lekovi koji sadrže trimetoprim), pošto se ne preporučuje kombinovana primena sa lekom Lorista.

Budite posebno oprezni ako u toku terapije lekom Lorista uzimate neke od sledećih lekova:

• druge lekove za snižavanje krvnog pritiska, jer Vam mogu dodatno sniziti krvni pritisak. Krvni pritisak se takođe može sniziti i drugim lekovima/grupama lekova: triciklični antidepresivi, antipsihotici, baklofen, amifostin;
• nesteroidne antiinflamatorne lekove (NSAIL) kao što je indometacin, uključujući i tzv. COX-2 inhibitore (NSAIL su lekovi koji smanjuju zapaljenje i ublažavaju bol), jer mogu smanjiti dejstvo losartana na sniženje krvnog pritiska.

Vaš lekar će možda morati da prilagodi Vašu dozu leka i/ili da preduzme druge mere opreza ukoliko uzimate ACE inhibitor ili aliskiren (videti takođe u odeljku 2 „Lek Lorista ne smete uzimati“ i „Upozorenja i mere opreza“).

Ako imate oštećenu funkciju bubrega, istovremena primena ovih lekova može dovesti do daljeg pogoršanja bubrežne funkcije.

Lekove koji sadrže litijum ne treba da primenjujete u kombinaciji sa losartanom, ako niste pod strogim nadzorom lekara. Posebne mere predostrožnosti (npr. analize krvi) mogu biti neophodne.

Primena leka Lorista sa hranom i pićima

Lek Lorista možete uzimati sa ili bez hrane.

Trudnoća, dojenje i plodnost

Ukoliko ste trudni ili dojite, mislite da ste trudni ili planirate trudnoću, obratite se Vašem lekaru ili farmaceutu za savet pre nego što uzmete ovaj lek.

Trudnoća

Morate obavestiti Vašeg lekara ako mislite da ste trudni ili ako planirate trudnoću. Lekar će Vas verovatno savetovati da prestanete sa primenom leka Lorista još pre nego što zatrudnite ili čim se trudnoća utvrdi i propisaće Vam neki drugi lek umesto njega. Lek Lorista se ne preporučuje u ranoj trudnoći, a ne sme se koristiti ukoliko ste trudni duže od 3 meseca jer može izazvati ozbiljna oštećenja ploda ako se primenjuje nakon trećeg meseca trudnoće.

Dojenje

Obavestite Vašeg lekara ako dojite ili planirate da započnete sa dojenjem. Lek Lorista se ne preporučuje majkama koje doje. Vaš lekar Vam može propisati drugu terapiju ukoliko želite da dojite, naročito ako je Vaša beba još novorođenče ili je prevremeno rođena.

Upravljanje vozilima i rukovanje mašinama

Nisu sprovedene studije koje bi ispitale uticaj leka na sposobnost upravljanja vozilima ili rukovanja mašinama.

Malo je verovatno da će lek Lorista imati uticaj na Vašu sposobnost upravljanja vozilom ili rukovanja mašinama. Ipak, kao i mnogi drugi lekovi koji snižavaju pritisak, i losartan može prouzrokovati vrtoglavicu ili ošamućenost kod pojedinih ljudi. Ako osetite vrtoglavicu ili ošamućenost, razgovarajte sa Vašim lekarom pre nego što započnete ove aktivnosti.

Lek Lorista sadrži laktozu, monohidrat

U slučaju intolerancije na pojedine šećere, obratite se Vašem lekaru pre upotrebe ovog leka.

Uvek uzimajte ovaj lek tačno onako kako Vam je to objasnio Vaš lekar ili farmaceut. Ukoliko niste sigurni, proverite sa Vašim lekarom ili farmaceutom. Vaš lekar će odrediti koja doza leka Vam odgovara, u zavisnosti od Vašeg stanja i drugih lekova koje možda koristite. Važno je da uzimate lek Lorista onoliko dugo koliko Vam je Vaš lekar to propisao, kako bi se ostvarila adekvatna kontrola Vašeg krvnog pritiska.

Odrasli pacijenti sa povišenim krvnim pritiskom

Terapija se obično započinje sa 50 mg losartana (jedna tableta) jednom dnevno. Maksimalno dejstvo na snižavanje krvnog pritiska može se očekivati nakon 3 do 6 nedelja od početka terapije. Kod pojedinih pacijenata je neophodno da se doza poveća na 100 mg losartana (dve tablete) jednom dnevno.

Ako imate utisak da lek Lorista suviše slabo ili suviše jako deluje na Vas, razgovarajte sa svojim lekarom ili farmaceutom.

Primena kod dece i adolescenata

Deca uzrasta ispod 6 godina

Lek Lorista se ne preporučuje za primenu kod dece mlađe od 6 godina, jer nije pokazano da lek deluje u ovoj uzrasnoj grupi.

Deca i adolescenti uzrasta od 6 do 18 godina

Preporučena početna doza leka za pacijente telesne mase između 20 i 50 kg je 0,7 mg losartana po kilogramu telesne mase, jednom dnevno (do 25 mg losartana - polovina tablete). Lekar može da poveća ovu dozu ukoliko se ne postigne kontrola krvnog pritiska.

Za primenu leka kod dece mogu biti pogodniji drugi farmaceutski oblici; obratite se Vašem lekaru ili farmaceutu.

Odrasli pacijenti sa povišenim krvnim pritiskom i šećernom bolešću (dijabetes tip 2)

Terapija se obično započinje dozom od 50 mg losartana (jedna tableta) jednom dnevno. U zavisnosti da li je postignuta zadovoljavajuća kontrola krvnog pritiska, doza se može povećati na 100 mg losartana (dve tablete) jednom dnevno.

Losartan se može primenjivati uz druge lekove za snižavanje pritiska (npr. diuretici, blokatori kalcijumskih kanala, alfa i beta blokatori, i lekovi sa centralnim dejstvom), uz insulin i ostale lekove koji se uobičajeno koriste u terapiji šećerne bolesti (npr. derivati sulfonilureje, glitazoni, inhibitori glukozidaze).

Odrasli pacijenti sa srčanom slabošću

Terapija se obično započinje dozom od 12,5 mg losartana, jednom dnevno. Dozu je potrebno postepeno povećavati svake nedelje (npr. 12,5 mg dnevno prve nedelje; 25 mg dnevno druge nedelje; 50 mg dnevno treće nedelje; 100 mg dnevno četvrte nedelje; 150 mg dnevno pete nedelje) do doze održavanja koju će odrediti Vaš lekar. Maksimalno se može koristiti 150 mg losartana (tri tablete) jednom dnevno.

U terapiji srčane slabosti, losartan se obično koristi zajedno sa diureticima (lekovi za izbacivanje tečnosti) i/ili digitalisom (lek koji povećava snagu i efikasnost srca) i/ili beta blokatorom.

Doziranje kod posebnih grupa pacijenata

Lekar može savetovati primenu nižih doza, naročito na početku terapije, kod pacijenata koji već uzimaju visoke doze diuretika, kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre ili kod pacijenata starijih od 75 godina. Losartan se ne sme primenjivati kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre (videti u odeljku 2 „Lek Lorista ne smete uzimati“).

Način primene

Tabletu treba progutati celu, sa dovoljnom količinom vode. Trudite se da lek uzimate svakog dana u približno isto vreme. Važno je da lek uzimate onoliko dugo koliko Vam je to propisao Vaš lekar.

Tableta se može podeliti na jednake doze.

Napomena: Primena losartana u dozi od 12,5 mg nije moguća sa lekom Lorista u jačini od 50 mg, jer ne postoji mogućnost deljenja tablete na četiri dela. Koristiti dostupne lekove odgovarajuće jačine.

Ako ste uzeli više leka Lorista nego što treba

Ako ste uzeli više leka Lorista nego što Vam je propisano, odmah se obratite lekaru. Simptomi predoziranja su snižen krvni pritisak, ubrzan rad srca, ali je moguće i usporenje srčanog rada.

Ako ste zaboravili da uzmete lek Lorista

Ukoliko slučajno propustite da uzmete dnevnu dozu, sledeću dozu uzmite u uobičajeno vreme. Ne uzimajte duplu dozu da bi nadoknadili propuštenu dozu.

Ako imate dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili farmaceutu.

Ako naglo prestanete da uzimate lek Lorista

Čak i ako se dobro osećate, nemojte prestati da uzimate lek bez konsultacije sa lekarom. Važno je da se pridržavate uputstva koje Vam je dao Vaš lekar.

Ako imate dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili farmaceutu.

Kao i svi lekovi, ovaj lek može da prouzrokuje neželjena dejstva, iako ona ne moraju da se jave kod svih pacijenata koji uzimaju ovaj lek.

Ukoliko primetite sledeće simptome, prestanite sa primenom losartana, odmah se javite lekaru ili idite u hitnu službu najbliže zdravstvene ustanove:

Teška alergijska reakcija (osip, svrab, oticanje lica, usana, usta i grla koji može dovesti do otežanog gutanja i disanja). Ovo je ozbiljna, ali retka neželjena reakcija, koja može da se javi kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek. Možda će biti potrebna neodložna medicinska pomoć ili hitna hospitalizacija.

Sledeća neželjena dejstva su moguća pri primeni losartana:

Česta neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 10 pacijenata koji uzimaju lek)

• vrtoglavica,
• ošamućenost,
• nizak krvni pritisak (naročito ako postoji izražen gubitak tečnosti iz organizma, npr. kod pacijenata sa teškom srčanom slabošću ili pri primeni visokih doza diuretika),
• dozno-zavisna ortostatska dejstva kao što je sniženje krvnog pritiska pri ustajanju iz ležećeg ili sedećeg položaja,
• slabost,
• umor,
• sniženje koncentracije šećera u krvi (hipoglikemija),
• povećanje koncentracije kalijuma u krvi (hiperkalemija),
• promene u funkciji bubrega uključujući i bubrežnu slabost,
• smanjen broj crvenih krvnih zrnaca (anemija),
• povećanje koncentracije uree u krvi i povećanje koncentracije kreatinina i kalijuma u serumu kod pacijenata sa srčanom slabošću.

Povremena neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 100 pacijenata koji uzimaju lek)

• pospanost,
• glavobolja,
• poremećaji spavanja,
• osećaj ubrzanog rada srca (palpitacije),
• jak bol u grudima (angina pektoris),
• osećaj nedostatka vazduha (dispneja),
• bol u stomaku,
• opstipacija,
• proliv,
• mučnina,
• povraćanje,
• koprivnjača (urtikarija),
• svrab,
• osip,
• lokalizovano oticanje (edem),
• kašalj.

Retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek)

• preosetljivost,
• angioedem,
• zapaljenje krvnih sudova (vaskulitis, uključujući i Henoch-Schönlein purpuru),
• osećaj trnjenja i mravinjanja (parestezija),
• gubitk svesti (sinkopa),
• brz i nepravilan srčani rad (atrijalna fibrilacija),
• šlog (moždani udar),
• zapaljenje jetre (hepatitis),
• povećane vrednosti ALT u krvi (enzim alanin-aminotransferaza), obično se normalizuje po prestanku terapije.

Nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka)

• smanjen broj trombocita (krvne pločice),
• migrena,
• poremećaj funkcije jetre,
• bol u mišićima i zglobovima,
• simptomi slični gripu,
• bolovi u leđima i infekcija urinarnog trakta,
• povećana osetljivost na sunce (fotosenzitivnost),
• neobjašnjiv bol u mišićima sa pojavom tamno prebojenog urina (rabdomioliza),
• impotencija,
• zapaljenje pankreasa (pankreatitis),
• niska koncentracija natrijuma u krvi (hiponatremija),
• depresija,
• opšti osećaj slabosti,
• zvonjenje, zujanje, hučanje ili škljocanje u ušima (tinitus),
• poremećaj čula ukusa (disgeuzija).

Neželjena dejstva kod dece su slična onima koja se javljaju kod odraslih osoba.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Ukoliko Vam se ispolji bilo koja neželjena reakcija, potrebno je da o tome obavestite lekara ili farmaceuta. Ovo uključuje i svaku moguću neželjenu reakciju koja nije navedena u ovom uputstvu. Prijavljivanjem neželjenih reakcija možete da pomognete u proceni bezbednosti ovog leka. Sumnju na neželjene reakcije možete da prijavite Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Čuvati van vidokruga i domašaja dece.

Ne smete koristiti lek Lorista posle isteka roka upotrebe naznačenog na spoljašnjem i unutrašnjem pakovanju nakon „Važi do”. Datum isteka roka upotrebe se odnosi na poslednji dan navedenog meseca.

Čuvati na temperaturi do 30 ºC, u originalnom pakovanju, radi zaštite od vlage.

Neupotrebljivi lekovi se predaju apoteci u kojoj je istaknuto obaveštenje da se u toj apoteci prikupljaju neupotrebljivi lekovi od građana. Neupotrebljivi lekovi se ne smeju bacati u kanalizaciju ili zajedno sa komunalnim otpadom. Ove mere će pomoći u zaštiti životne sredine.

• Aktivna supstanca je:

Jedna film tableta sadrži 50 mg losartan-kalijuma.

• Pomoćne supstance su:

Jezgro film tablete: celaktoza (laktoza, monohidrat; celuloza prašak); skrob, preželatinizovan; skrob, kukuruzni; celuloza, mikrokristalna; silicijum-dioksid, koloidni, bezvodni i magnezijum-stearat.

Obloga film tablete: hipromeloza; talk; propilenglikol i titan-dioksid.

Kako izgleda lek Lorista i sadržaj pakovanja

Film tableta.

Okrugle, bikonveksne film tablete, bele boje sa fasetiranim ivicama i podeonom linijom na jednoj strani. Podeona linija nije namenjena za lomljenje tablete.

Unutrašnje pakovanje je PVC/PVdC//Al blister sa 14 film tableta.

Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija sa 2 blistera (ukupno 28 film tableta) i Uputstvo za lek.

Nosilac dozvole i proizvođač

Nosilac dozvole:

KRKA-FARMA D.O.O. BEOGRAD, Jurija Gagarina 26/V/II, Beograd

Proizvođač:

KRKA D.D. NOVO MESTO, Šmarješka cesta 6, Novo mesto, Slovenija

Ovo uputstvo je poslednji put odobreno

Januar, 2021.

Režim izdavanja leka:

Lek se izdaje uz lekarski recept.

Broj i datum dozvole:

515-01-00146-20-002 od 11.01.2021.